O markiranju, gimnaziji i prvom pogledu
Uđem na fejs i prvo što vidim su postovi stranica tipa "Teen 385" na temu Dana markiranja. Srysly?! Ne, nikad nisam markirala, znam ljude koji jesu i znam kak se osjećaju. I ima ih dovoljno. I onda se nađe neka pametna grupa koja poziva na markiranje u školama i još proglase Dan markiranja. Naravno, privukli su medijsku pažnju i Teen 385 će pisati o njima sljedećih 2-3 tjedana. Ne napadam Teen 385. Nikoga. Te "face" koje markiraju zapravo imaju velikih problema. Vi mislite da je njima sve lijepo i da im cvjetaju ruže bez škole, ali ne. Prvo imaju problema u školi, pa kod kuće, pa se ide k socijalnoj radnici... Bla, bla. Znate onu foru "Ak ne markiraš, il' si gimnazijalac, il' si peder."
Ja sam buduća gimnazijalka i ne sramim se toga. Ne sramim se u društvu reći da učim oko 3-4 sata dnevno. Prvo me gledaju onom "WTF facom" (to je ona faca kojom pogledaš lika koji iz Oreo Milke vadi komadiće Oreo keksa i baca ih u smeće), a poslije me tračaju da sam štreberica jer nemaju boljeg posla. Oni budu išli u gimnu zato jer im budu mama i tata platili da se upišu, ili im mama i tata plaćaju svake školske godine da im sineki i kćerkice prođu s marljivo zarađenim 5.0 prosjekom, a kasnije se napiju iza škole i hvale kak su se barili al se ne sjećaju s kim. A ja koja prolazim s zasluženih 4.8 nek crkavam doma čitajući "Bilješke jedne gimnazijalke". Nemam ništ protiv čitanja. Au contraire, volim čitati. Pogotovo kad sam u nedjelju sama doma, skuham si pola litre čaja, legnem u krevet i progutam nekih 100 stranica. Milina.
Inače ne volim kad netko misli da me zna, a vidjeli smo se samo jednom. Ne sudite knjigu po koricama. Kad nekoga upoznam prilično sam sramežljiva, šutljiva, povučena. Zato mi je teško graditi nova prijateljstva kad ne znam što bih rekla kad me netko nešto upita. Šeprtlja sam. Ali kad se s nekim upoznam, probijem led, počnem pričati 100 na sat. Literally. U trećem razredu je moja potreba za konstantnim pričanjem dosegla vrhunac. Kući sam nosila papirić s ocjenama i učiteljičinim neprocjenjivim rukopisom ispisana opomena "Mirjana je jako brbljiva, razgovarajte s njom o tome." U suzama sam čekala da mama dođe s posla. Tu je učiteljica srušila svu moju dječju radoznalost, želju za razgovorom, za prijateljstvima. Od straha sam postala toliko šutljiva da mi je trebala puna školska godina da se skockam i počnem normalno komunicirat s ostalom djecom. Učiteljice su ponekad previše direktne, zar ne? Ovo je bio moj prvi blog, komentirajte, javite mi se, bilo kaj. 
Oznake: gimnazija, prvi blog, prvi pogled, markiranje
11.04.2015. u 17:04 | 0 Komentara | Print | # | ^
